Vaša korpa je trenutno prazna!
Apolon
APOLON (Apolon) je bio olimpijski bog proročanstva, muzike, pesme i poezije, streljaštva, lečenja, kuge, bolesti i zaštite mladih. Bio je prikazan kao zgodan, golobrad mladić sa dugom kosom i atributima kao što su venac i grana od lovora, luk i tobolac strela, gavran, lira (muzički instrument).
Mitovi vezani za Apolona
Njegovo rođenje na ostrvu Delos. Ubistvo zmije Pitona koja je čuvala proročište Delfoja (Delfi). Ubistvo diva Titija koji je pokušao da odnese božju majku Leto. Uništenje Niobida čija je majka uvredila Leto svojim hvalisanjem. Njegovo muzičko takmičenje sa satirom Marsijom gde je Apolon izašao kao pobednik, a Marsija izgubio svoj život. Njegova ljubav prema mladiću Hiakinthosu (Hiacinthus) koji je ubijen bacanjem diska i pretvoren u cvet. Njegova ljubav prema nimfi Dafni koja je pobegla od njega i pretvorena u lovorovo drvo. Njegova ljubav prema Koronisu (Koronis) koju je Artemida ubila zbog njenog neverstva. Ubistvo Kiklopa (Kiklopa) koji su iskovali munju kojom su uništili njegovog sina Asklepija (Asklepija). Njegova služba kao sluga smrtnom Admetu. Njegova borba sa Heraklom (Herakle) za delfski tronožac. Trojanski rat u kome je doneo kugu Grcima i pomogao Parizu da ubije Ahileja (Ahilija).
Porodično stablo
| Uran | Gaja | ||
| Kron | Reja | Koej | Fiba |
| Zevs | Leto | ||
| Apolon | Artemida |
Enciklopedija Apolona
APOLON, jedan od velikih božanstava iz Grčke mitologije, bio je, prema Homeru, Zevsov i Letonov sin. Hesiod navodi isto i dodaje da je Apolonova sestra bila Artemida. Nijedan od dvojice pesnika ne sugeriše ništa u vezi sa mestom rođenja boga, osim ako uzmemo Lukegenes u smislu „rođen u Likiji“, što bi, međutim, prema drugima, značilo samo „rođen od ili u svetlosti“. Nekoliko gradova i mesta pripala je čast njegovom rođenju, što vidimo iz raznih lokalnih predanja koje pominju kasniji pisci. Tako su Efešani rekli da su Apolon i Artemida rođeni u gaju Ortigija blizu Efesa; stanovnici Tegire u Beotiji i Zostera u Atici su sebi prisvajali istu čast. U nekim od ovih lokalnih legendi Apolon se pominje sam, a u drugim zajedno sa svojom sestrom Artemidom. Izveštaj o Apolonovom poreklu, takođe, nije bio isti u svim tradicijama, a Egipćani su otkrili da je on bio sin Dionisa i Izide. Ali mišljenje koje je bilo najopštije prihvaćeno je bilo da je Apolon, Zevsov i Letoin sin, rođen na ostrvu Delos, zajedno sa svojom sestrom Artemidom; a okolnosti njegovog rođenja tamo su detaljno opisane u Homerovoj himni o Apolonu i u Kalimahovoj na Delu. Hera je u svojoj ljubomori proganjala Leto, i nastojala je da je spreči da nađe odmorište gde će se poroditi. Najzad je ipak stigla na Delos, gde je ljubazno primljena, i posle devetodnevnog napora rodila je Apolona pod palmom ili maslinom u podnožju planine Sint. Pomagale su joj sve boginje, osim Here i Eileitije, ali je ova druga požurila da joj pomogne, čim je čula šta se dešava. Ostrvo Delos, koje je pre ovog događaja bilo nestabilno i plutalo ili zatrpano morskim talasima, sada je postalo nepomično i bilo je prikovano za korenje zemlje. Verovalo se da je dan Apolonovog rođenja bio sedmi u mesecu, odakle se on naziva hebdomagenes.
Prema nekim izvorima, bio je dete od sedam meseci (heptamenaios). Broj sedam je bio svet za boga; sedmog u mesecu svakog meseca prinošene su mu žrtve, a njegovi praznici su obično padali sedmog u mesecu. Odmah po rođenju, Apolona je Temida nahranila ambrozijom i nektarom, i čim je okusio božansku hranu, on je ustao i zahtevao liru i luk, i izjavio da će od sada ljudima objaviti volju Zevsa. Ostrvo Delos je potom bilo pokriveno cvećem od čistog zlata.
Apolon, iako jedan od velikih bogova Olimpa, ipak je predstavljen u nekoj vrsti dosta zavistan od Zevsa, koji se smatra izvorom moći koje je imao njegov sin. Moći koje se pripisuju Apolonu su očigledno različite vrste, ali sve su povezane jedna sa drugom i može se reći da su samo grananje jednog te istog, kao što će se videti iz sledeće klasifikacije.
Apolon je bog koji kažnjava i uništava zle i nadmoćne, i kao takav je opisan kao bog sa lukom i strelama, darom Hefesta. Razni epiteti koji su mu dati u homerskim pesmama, kao što su hekatos, hekaergos, hekebolos, ekatebolos, klutotokos i argurotokos, nazivaju ga bogom koji svojom strelom pogađa svoj predmet na daljinu i nikada ga ne promašuje. Verovalo se da su sve iznenadne smrti ljudi, bilo da su se smatrale kaznom ili nagradom, posledica Apolonovih strela; i istim strelama je poslao kugu u tabor Grka. Higin priča da je četiri dana nakon svog rođenja Apolon otišao na planinu Parnas i tamo ubio zmaja Pitona, koji je progonio njegovu majku tokom njenih lutanja, pre nego što je stigla do ostrva Delosa. Takođe se prenosi da je pomagao Zevsu u njegovoj borbi sa divovima. Drevni ljudi su bili ubeđenja da je okolnost što je uništio Zle dovelo do njegovog imena Apolona, koje su povezivali sa apolumijem, „da uništi“. Neki savremeni pisci, pak, koji smatraju da je moć odvraćanja zla bila prvobitna i glavna osobina njegovog karaktera, kažu da Apolon označava boga koji tera zlo.
Bog koji pruža pomoć i odvraća od zla. Kako je imao moć da donosi ljudima kugu i epidemiju, tako je takođe bio u stanju da izbavi ljude od njih, ako je propisno umilostivljen, ili barem od strane njegovih proročanstava da predlože sredstva pomoću kojih bi se takve nesreće mogle sprečiti.
Čini se da je na osnovu ideje kako je on bog koji pruža pomoć, Apolon proglašen ocem Asklepija, boga isceliteljske umetnosti, i to, barem u kasnijim vremenima. , poistovetili su ga sa Paceonom, bogom umetnosti isceljenja kod Homera.
Bog proročanstva
Apolon je koristio ovu moć u svojim brojnim proročanstvima, a posebno u Delfima. Izvor svih njegovih proročkih moći bio je sam Zevs (Apolodor navodi, da je Apolon dobio mantiku od Pana), i Apolon se shodno tome naziva „prorokom svog oca Zevsa“; ali je ipak imao moć da prenese dar proroštva i bogovima i ljudima, i svi drevni vidovnjaci i proroci su stavljeni u neki odnos sa njim. Način na koji je Apolon došao u posed Delfskog proročišta (Pitho) je različito povezan. Prema Apolodoru, proročište je ranije bilo u posedu Temide, a zmaj Piton je čuvao tajanstveni ponor, a Apolon je, nakon što je ubio čudovište, zauzeo proročište. Prema Higinu, sam Piton je posedovao proročište; dok Pausanija navodi da je zajednički pripadao Gaji i Posejdonu.
Bog pesme i muzike
Nalazimo ga u Ilijadi kako oduševljava besmrtne bogove svojom igrom na forminksu tokom njihove trpeze; a homerski bardovi su svoju pesničku umetnost izvodili ili od Apolona ili od muza. Kasnije tradicije su Apolonu pripisivale čak i pronalazak frule i lire, dok se uglavnom verovalo da je on primio liru od Hermesa. Ovidije Heroid čini da Apolon gradi zidove Troje svirajući na liri, kao što je Amfion radio zidove Tebe.
Bog koji uživa u osnivanju gradova
Gore je pomenuta njegova pomoć u izgradnji Troje; poštujući njegovu pomoć u podizanju zida Megare, Pindar Apolona naziva archegetes, ili vođom Dorijana u njihovoj seobi na Peloponez. Grci nikada nisu osnovali grad ili koloniju bez konsultacije sa Apolonovim proročištem, tako da je on u svakom slučaju postao njihov duhovni vođa.
Apolonove karakteristike
Ove karakteristike Apolona nužno se pojavljuju u posebnom svetlu, ako usvojimo gledište koje je bilo gotovo univerzalno među kasnijim pesnicima, mitografima i filozofima, i po kome je Apolon bio identičan sa Heliosom, ili Suncem. Kod Homera i nekoliko vekova posle njegovog vremena Apolon i Helios su savršeno prepoznatljivi. Pitanje koje se ovde postavlja jeste da li je ideja o identitetu dva božanstva bila prvobitna i primitivna, ili je bila rezultat kasnijih nagađanja i stranih, uglavnom egipatskog uticaja. I jedno i drugo mišljenje ima svoje sposobne zagovornike. Prvo, koje su zastupali Buttmann i Hermann, potkrepljuju snažni argumenti. U Kalimahovo vreme neke osobe su razlikovale Apolona i Helija, zbog čega ih je pesnik cenzurisao. Pausanija navodi da je sreo jednog Sidonca koji je proglasio da su dva boga identična, a Pausanija dodaje da je to bilo sasvim u skladu sa verovanjem Grka. Dalje je rečeno da ako se Apolon posmatra kao Sunce, moć i atributi koje smo gore nabrojali lako se objašnjavaju; da prezime Foibos (sjajni ili sjajni), koje se često primenjuje na Apolona u Homerovim pesmama, ukazuje na sunce; i na kraju, da legenda o Hiperborejcima i njihovim obožavanje Apolona nosi najjače njihove oznake u pogledu na ovog boga. Još se veći naglasak stavlja na činjenicu da je egipatski Horus smatran identičan sa Apolonom. Oni koji prihvataju gledište da se Horus takođe kategoriše kao bog, izvode Apolona sa istoka ili iz Egipta i smatraju atinskog Apolona patroios bogom kojeg je u Atiku donela egipatska kolonija pod Kekropom. Drugi niz izveštaja kaže da Apolon potiče iz sasvim suprotnog dela sveta – iz zemlje Hiperborejaca, to jest, nacije koja živi iza tačke gde se diže severni vetar, i čija je zemlja posledično najsrećnija i plodonosna.
Prema fragmentu drevne dorske himne kod Pausanije, proročište u Delfima su osnovali Hiperborejci i Olen; Za Leto se takođe kaže da je došla sa Hiperborejaca na Delos, a takođe i Eileitija. Hiperborejci, kaže Diodor, obožavaju Apolona revnije nego bilo koji drugi narod; svi su sveštenici Apolonovi; jedan grad u njihovoj zemlji je svet za Apolona, a njegovi stanovnici su uglavnom svirači na liri.
Ovi suprotni izveštaji koji se odnose na prvobitno sedište obožavanja Apolona mogli bi nas navesti da pretpostavimo da se odnose na dva različita božanstva, koja su tokom vremena bila ujedinjena u jedno, kao što Ciceron razlikuje četiri različita Apolosa. Miler je najodlučnije i najpravednije odbacio hipotezu da Apolon potiče iz Egipta; ali on istovremeno odbacuje, bez sasvim zadovoljavajućih razloga, mišljenje da je Apolon bio povezan sa obožavanjem prirode ili bilo kog njenog dela; jer je, po njemu, Apolon čisto duhovno božanstvo, i daleko iznad svih ostalih bogova Olimpa. Što se tiče identiteta Apolona i Helija, on opravdano primećuje, da bi bila čudna pojava da je ovaj identitet pao u zaborav nekoliko vekova, a zatim ponovo oživeo. Ovaj prigovor je zaista jak, ali ne i nepremostiv ako se setimo težnje Grka da promene poseban atribut boga u posebno božanstvo; a čini se da se ovaj proces, u pogledu Helija i Apolona, odvijao pre Homerovog vremena. Milerov pogled na Apolona, koji je u najmanju ruku veoma genijalan, je ukratko ovo. Prvobitna i suštinska odlika Apolonovog karaktera je ona „odvratnika od zla“ (Apelon); on je prvobitno božanstvo svojstveno dorskoj rasi; a najstarija sedišta njegovog bogosluženja su Tesalijski Temp i Delfi.
Odatle je prenesen na Krit, čiji stanovnici su ga raširili po obalama Male Azije i delovima kontinenta Grčke, poput Beotije i Atike. U potonjoj zemlji je uveden tokom doseljavanja Jonaca, odakle je bog postao Apolon patrpsos Atinjana. Osvajanje Peloponeza od strane Dorijaca podiglo je Apolona na rang glavnog božanstva na poluostrvu. Apolon nomios je prvobitno bio lokalno božanstvo pastira Arkadije, koje je transformisano i identifikovano sa dorskim Apolonom tokom procesa u kome je ovaj drugi postao nacionalno božanstvo Peloponežana. Na isti način kao što je u ovom slučaju bog preuzeo lik boga stada, njegov lik je promenjen i modifikovan u drugim delovima Grčke: kod Hiperborejaca je bio bog proroštva, a kod Krićana bog strele. U Egiptu je bio transformisan u deo njihovog astronomskog sistema, koji je potom uveden i u Grčku.
Ali šta god da mislimo o ovom i drugim načinima objašnjavanja porekla i prirode Apolona, jedna stvar je sigurna i potvrđena hiljadama činjenica, da su Apolon i njegovo obožavanje, njegovi praznici i proročanstva, imali više uticaja na Grke nego bilo koji drugi Bog. Može se sa sigurnošću tvrditi da Grci nikada ne bi postali ono što su bili bez obožavanja Apolona: u njemu se ogleda najsvetlija strana grčkog uma.
U religiji ranih Rimljana nema ni traga od obožavanja Apolona. Rimljani su se upoznali sa ovim božanstvom preko potoka, i sve svoje predstave i ideje o njemu preuzeli od ovih ljudi. Nema sumnje da su Rimljani veoma rano znali za njegovo obožavanje među Grcima, a tradicija kaže da su se konsultovali sa njegovim proročištem u Delfima i pre proterivanja kraljeva. Ali prvi put čujemo za obožavanje Apolona u Rimu 430. godine pre nove ere, kada mu je, radi sprečavanja kuge, podignut hram, koji je ubrzo potom posvetio konzul C. Julije. Drugi hram mu je sagrađen 350. godine pre nove ere. Jedan od ova dva (nije izvesno koji) stajao je ispred porta Capena. Tokom drugog punskog rata, 212. godine pne., ustanovljeni su ‘ludi Apolinares‘ u čast Apolona. Obožavanje ovog božanstva, međutim, nije činilo veoma istaknuti deo u religiji Rimljani do Avgustovog vremena, koji mu je, posle bitke kod Akcijuma, ne samo posvetio deo plena, nego je sagradio ili ulepšao svoj hram u Aktijumu, i osnovao novi u Rimu na Palatinu. Takođe je uveo petogodišnje igre u Actiumu u čast Apolona.
Apolon, nacionalno božanstvo Grka, bio je, naravno, predstavljen na sve načine za koje je umetnićka duša bila sposobna. Kako su se ideje boga postepeno i sve potpunije razvijale, tako su se i njegove predstave u umetničkim delima uzdizale od grube drvene slike do savršenog ideala mladalačke muškosti, tako da se on ljudima javljao u svetlu brata blizanca. od Afrodite. Najlepši i najslavniji među postojećim predstavama Apolona su Apolon iz Belvedera u Rimu, koji je otkriven 1503. u Retunu, i Apolino u Firenci. U Apolonu iz Belvedera, bog je predstavljen sa zapovedničkim, ali spokojnim veličanstvom; u njemu su na najdivniji način spojeni uzvišeni um i fizička lepota.
Olimpijski bogovi
Mitologija
