Zašto koristiti rečnik u doba internet pretrage?

Rečnici vas nagrađuju što obraćate pažnju, kako na stvari koje konzumirate, tako i na sopstvenu radoznalost.

Ne mogu da se setim koliko sam imao godina kada sam prvi put naučio reči denotacija (definicija reči) i konotacija (predlog reči). Ali sećam se da sam se osećao pomalo izdano idejom da postoji čitav sloj jezika koji se ne može preneti kroz rečnik. Kao i većina mladih ljudi, uživao sam u učenju, ali sam o tome razmišljao kao o nečemu s čime ću na kraju završiti. U nekim godinama, pretpostavljao sam, trebalo bi da znam sve. Razumevanje nijansi jezika delovalo je kao prepreka tom cilju.

Tek nakon što sam diplomirao na fakultetu i kasnije shvatio da ne postoji nešto kao što je sveobuhvatno znanje, mogao sam da čitam iz zadovoljstva. Upravljao me je osećaj radoznalosti, a ne očajnički kompletizam. Počeo sam da vidim rečnike, kakvi su netačni, kao terenske vodiče kroz život jezika. Traženje reči koje se susreću u divljini manje mi je bilo neuspeh nego kao priznanje da postoji mnogo stvari koje ne znam i prilika da otkrijem koliko ih je.

Ja cenim svoj primerak Vebsterovog novog međunarodnog rečnika iz 1954, drugo izdanje, koji sam pokupio na ulici blizu svog stana u Bruklinu pre nekoliko godina. Njegovih 3.000 stranica (indijski papir, sa mermeriranom prednjom ivicom) isprekidano je indeksom palca. Držim ga otvorenu, usamljeno na stolu, onako kako se rečnici obično nalaze u bibliotekama. Često ga konsultujem tokom večernjih igara Scrabble ili podnevnog čitanja časopisa. Uglavnom čitam romane noću, u krevetu, pa kada naiđem na nepoznate reči, čujem se u dnu stranice, a onda naglo tražim reči. Kada počnem da se susrećem sa ovim rečima, koje su tek sjajne za moj um koji traži obrasce, u člancima, podkastovima, drugim knjigama, pa čak i u povremenim razgovorima, čini mi se da se jezički univerzum smanjuje na veličinu malog grada. Rečnici pojačavaju moja čula, skoro kao određene supstance koje menjaju um: usmeravaju moju pažnju napolje, u razgovor sa jezikom. Nateraju me da se zapitam za koje sam druge stvari slep jer još nisam naučio da ih primetim. Nedavno primećeni primerci uključuju orreri, „mehanički model, obično sa satom, koji je osmišljen da predstavlja kretanje Zemlje i Meseca (a ponekad i planeta) oko Sunca.“ Oksfordski rečnik engleskog jezika takođe mi kaže da reč potiče od četvrtog grofa Orerija, za koga je napravljena kopija prve mašine, oko 1700. Korisno? Očigledno ne. Zadovoljavajuće? Duboko.

Sa rečnicima nepoznate reči postaju rešive misterije. Zašto ih ostaviti na nagađanje?

Vikipedija i Google odgovaraju na pitanja sa više pitanja, otvarajući stranice informacija koje nikada niste tražili. Ali rečnik se zasniva na opštem znanju, koristeći jednostavne reči za objašnjenje složenijih. Korišćenje jedne je kao da otvorite ostrigu umesto da padnete u zečju rupu. Nepoznate reči postaju rešive misterije. Zašto ih ostaviti na nagađanje? Zašto ne pogledate rečnik i osetite trenutno zadovoljstvo uparivanja konteksta sa definicijom? Rečnici vas nagrađuju što obraćate pažnju, kako na stvari koje konzumirate, tako i na sopstvenu radoznalost. Oni su portal u onu vrstu iracionalne, detinje želje da samo znam stvari koje sam imao pre nego što je učenje postalo dužnost umesto igre. Najviše me zabavljaju reči koje apsolutno ne znače ono što sam mislio da znače. Kao cignet. Što nema veze sa prstenovima ili kancelarijskim materijalom. (To je mladi labud.)

Naravno, postoji mnogo različitih vrsta rečnika. Način na koji su se umnožavali tokom vremena podseća na to koliko je uzaludno pristupati jeziku kao nečemu što se može u potpunosti razumeti i obuzdati. Rečnik engleskog jezika Semjuela Džonsona, objavljen 1755, definisao je tričavih 40.000 reči. Originalni O.E.D., koji je predložilo Filološko društvo iz Londona 1857. godine i završen više od 70 godina kasnije, sadržao je preko 400.000 unosa. Univerzum Merriam-Vebster je direktan potomak Noa Vebsterovog Američkog rečnika engleskog jezika, objavljenog 1828. Sastavljen od strane Vebstera tokom više od 20 godina, sadržao je 70.000 reči, od kojih skoro petina nikada nije bila definisano pre. Vebster, koji se dopisivao sa očevima osnivačima poput Bendžamina Frenklina i Džona Adamsa, video je leksikografiju kao čin patriotizma. Verovao je da je uspostavljanje američkih standarda pravopisa i definicije neophodno da bi se učvrstio kulturni identitet mlade nacije kao odvojen od engleskog.

Možda zbog Vebsterovog entuzijazma za pravila, rečnici su dugo imali nepravednu reputaciju kao arbitri jezika, kao alati koji se koriste za ograničavanje, a ne za proširenje vašeg opsega izražavanja. Ali rečnici ne stvaraju jezik – stvaraju ga ljudi. Uzmimo diletant: Površna konotacija te reči je moderan izum. Već pomenuti Američki rečnik Noa Vebstera definiše ga kao „onoga koji uživa u promovisanju nauke ili likovne umetnosti“. O.E.D. navodi njegovu vezu sa latinskim glagolom delectare, što znači „ugoditi ili ugoditi“. Biti diletant nekada je značilo da su ljubav i radoznalost pokrenule vaše interesovanje za datu disciplinu. Za mene su rečnici portal u tu vrstu neproračunatog traganja za znanjem. Podsećaju me da je, kada je u pitanju učenje, udovoljavanje radoznalosti jednako važno kao i obraćanje pažnje. Na kraju krajeva, zar radoznalost nije samo još jedan oblik pažnje? Pratiti svoju radoznalost umesto da je odbijem je jedan od najboljih načina za koje znam da se osećam povezanim sa više od onoga što je ispred tebe.